Predrag je, priča, i mnoge strance doveo na Goliju, te se priseća kako mu je Hirung Nils, arhitekta sa Alpa, svojevremeno bio drag gost. Pokazao mu je obližnje manastire, a kad su stigli u Rudno, Nils je insistirao da uđu u jednu brvnaru u kojoj je sama živela starica.
– Kada smo ušli u staričinu brvnaru, videli smo vodenice, više posuda sa sirom, čiste bele krpe i pregršt starog uredno spakovanog zemljanog posuđa… On se samo prekrstio i rekao: „Vi ste, Srbi, neuništivi“ – ističe Predrag Ćirović, dok odaje kako se stranci najčešće začude zbog toga što meštani prave zidane kuće, umesto da se posvete tradiciji i brvnarama, pravljenim od kamena i drveta.
A i meštani su se, priča Ćirović, čudili kako to da gosti gledaju samo njihove „najneurednije“ prostorije, a ne zanimaju ih lepe nove zidane kuće.
– Ipak, svest o tradiciji gradnje i kvalitetnom životu u planini se polako vraća. Nekoliko domaćina su napravili brvnare, a mnogo ih je i koji preuređuju stare zaboravljene brvnare… Do skora su te zapuštene brvnare služile kao mesto za odlaganje nepotrebnih stvari. Sad su tek shvatili da, ono čega se mi stidimo, stranci prepoznaju kao kvalitet – ističe Ćirović.
Sa meštanima Rudna se, kaže, odavno svojata. Oni komentarišu, ako si kuću napravio kod nas, a ne u svom rodnom Kragujevcu, to znači da poštuješ nas i ovaj kraj-zato i mi tebe cenimo. Sad, možda smo u genima kodirani koliko ćemo da trajemo, ali dok trajemo, treba da budemo u formi. A sunce, voda i vazduh su tri elementa koja čine život. Ljubav, priroda i putovanje čine sreću – zaključuje Predrag.
U početku bavljenja turizmom Predrag je imao priliku da ugosti advokata i književnika Alena Glena iz Baltimora, koji je svakodnevno džogirao po Goliji, a onda se jednog dana požalio domaćinu kako na Rudnom baš i nije lako baviti se ovim sportom.
– Misleći da je problem u visinskoj razlici, rekao sam mu da će sve biti dobro kad se navikne, na šta mi je Amerikanac odgovorio da problem nije u visini, nego u tome što ga iza svakog plasta sena čeka poneki meštanin i nudi mu rakiju i meze – priča Ćirović kroz smeh.